Viktor Igo

Viktor Igo





(1802 - 1885)

Viktor Igo (fr. Victor Hugo) (26. februar 1802.-22. maj 1885.)
bio je ne samo veliki francuski pisac, već i predvodnik mnogih
književnih i političkih generacija. Za njegovo ime vezan je nastanak
francuske romantičarske književnosti. Viktor Igo je je bio pesnik,
romansijer i dramski pisac. Veoma je bio uključen u politički život
Francuske. Tradicionalna ljubav Francuske prema slobodi, snaga
nacionalnog duha i veličina njene humanosti najpotpunije su se izrazile u
delu ovog velikana.
Igo je rano stekao književnu slavu, koja ga je pratila sve vreme
njegovog dugog života. U petnaestoj godini njegove stihove zapažaju i
pohvaljuju najviši članovi Francuske akademije, a već u osamnaestoj biva
primljen za člana Akademije u Tuluzu. Njegova slava stalno raste i on,
od ugledanja na na velika imena francuskog klasicizma, prelazi na
originalno književno stvaranje. Igo tada istupa kao otvoreni pristalica
novih, romantičarskih strujanja u književnosti. Čuveni predgovor drami
Kromvel smatra se manifestom romantizma. U njemu Igo zahteva da nova
književnost bude osećajna, a ne racionalna, da deluje snagom reči i
osećanja, a ne propisanom formom i ukočenom konstrukcijom. Pisci
klasičari su reagovali vatreno i oholo, ali romantičarska književna reč
već je bila prodrla u život i zatalasala mlade književne generacije.
Slavni pisac je ostao veran svojim idejama do kraja života. Takav je bio
i posle povratka u Francusku, kada se pariski proleterijat 1871. godine
obračunao sa buržoazijom i rojalistima. On se humano zalagao za
pohvatane revolucionare nakon poraza Pariske komune. I u kasnim godinama
života Igo je bio aktivan u književnom radu, stvarao nova dela i postao
idol celog francuskog naorda. U takvoj slavi je i umro, u dubokoj
starosti – 1885. godine.
Igo je jedno od najvećih imena francuske kulturne istorije. On je uspeo
da stvori izuzetno obimno književno delo i da u njemu, pored najličnijih
raspoloženja, izrazi opšteljudske težnje i ideale svoga doba. Zato se
to delo ocenjuje kao najlepša himna životu i ljudskom pravu na sreću i
slobodu.


Izvor: Wikipedia

Mesečina

Vedra mesečina morske vale ljubi.
Kroz otvoren prozor najzad stiže lahor.
Sultanija gleda more koje plaho
Srebrnim talasom crni otok rubi.

Iz ruku, drhteći, pada joj gitara.
Sluša... Prigušeni zvuk odjeke diže.
Da li turska lađa to s otočja stiže
Grčkog, pa veslima gluhi odjek stvara?

Da li kormorani to rone, pa voda
Kao biserje im s krila se rasula?
Ili to u more ruši stene s kula
Zloduh što zviždeći po tvrđavi hoda?

Ko to kraj harema uzburkava more?
Ni crni kormoran koga njiše voda,
Ni kamenje zida, ni milenje broda
Čija duga vesla s valima se bore.

To su teške vreće, gde se jecaj gubi.
Ko traži, naći ce, tu, pod talasima,
Kako nesto ljudsko miče se u njima...
Vedra mesečina morske vale ljubi.